Ovo je ono vreme u toku godine kada se broj ljudi na ulicama gradova svodi na razumnu meru. Uglavnom zato što iz potpuno iracionalnih razloga odlaze u zbegove, po pravilu negde gde ima mora. A opšte je poznato da se na more ne može ići bez materijala za čitanje. Evo nekih naših predloga za plažu: uglavnom tanko, uglavnom meki povez, i neizostavno fantastika. Ako niste raspoloženi da se zlopatite na žezi u egzotičnim zemljama, što pozdravljamo kao normalno i razumno ponašanje, svejedno možete da uživate u čitanju: nađite mesto u hladovini, natočite limunade, i – počnite.
Za plažu su potrebne – knjige. Po mogućstvu jeftine knjige mekog poveza, da vam ne bude žao ako ih iskvasite ili zamažete peskom i losionom za sunčanje; solidno debele (da ne morate da se brinete hoće li pretrajati do kraja odmora) ili pristojno tanke (da prošišate kroz nekoliko njih, po principu knjige na dan).
Prva dva predloga su „Poslednja želja” i „Mač sudbine” Andžeja Sapskovskog. Njihova velika plažna prednost sastoji se u tome što su to zbirke povezanih priča o lutajućem vešcu-vitezu Geraltu, pa možete komotno da pročitate celu pripovetku između dva kupanja, nećete morati da pamtite gde ste stali niti da prekidate na najuzbudljivijem mestu. Uz to, česta tmurna zimska atmosfera delovaće rashlađujuće na vrelom suncu.
Ako, naprotiv, želite vrelu letnju atmosferu i u knjizi i imate dobru plažnu koncentraciju, uzmite „Brazil” Ijana Mekdonalda, to je osunčano, debelo i genijalno SF delo.
Treći (treći-i-po) predlog je za one koji letuju u Turskoj s malom decom: „Zamak u oblacima” Dajane Vin Džouns. Ovo je nastavak „Haulovog pokretnog zamka” (ali može i samostalno da se čita), zabavan je podjednako i deci i odraslima (časna pionirska), divno se čita naglas i spaja atmosferu i klimu „1001 noći” sa savremenom fantastikom za sve uzraste.
„Vitez sedam kraljevstava”, Džordž Martin
Tri novele o dobrodušnom vitezu Danku i njegovom prgavom štitonoši Jajetu, napisane od strane Džordža R. R. Martina i smeštene u svet Vesterosa stotinu godina pre događaja opisanih u „Pesmi leda i vatre”, prvi put su zajedno objavljene u zgodnom izdanju pod imenom Vitez sedam kraljevstava (Laguna, 2014). Ovakva zbirka dužih pripovedaka nešto je neubičajeniji format u odnosu na ono na šta smo navikli prilikom čitanja poslovično vitražnih Martinovih romana, u kojima smo pratili po nekoliko paralelnih dešavanja i dvocifreni broj glavnih i sporednih junaka. Ovde je pripovedanje značajno usmerenije: u centru pažnje isključivo su lutajući vitez (hedge knight) Dankan i tajnoviti mu pomoćnik Jaje, koje pratimo u njihovim putovanjima preko tada još ujedinjenog targarjenskog kraljevstva.
Knight of The Seven Kingdoms
Pripovedna formula koja je „Pesmu leda i vatre” učinila planetarnim fenomenom ostala je, međutim, nepromenjena. Vitez sedam kraljevstava i dalje je štivo političke mračne fantazije, smešteno u pritajeno buran period nakon strašnog građanskog rada, u vreme kada se stare rane nisu zacelile i kada čitava zemlja bubri od sitnih ali krvavih plemićkih zavada. Ono što je pak drugačije u odnosu na „uobičajen“ Martinov moralno relativizirani svet obmana, zavera, tajni i spletki je što ovu pripovest posmatramo kroz oči istinskog, nepokvarenog, lawful good paladina po imenu Dankan Visoki – siromašnog lutalice bez gospodara, odraslog u vilajetima Kraljeve Luke, koji se potuca od posla do posla, od jednog do drugog viteškog turnira, učeći pritom o komplikovanom svetu vlastelinskih hirova i bivajući svetlim primerom odanosti drevnim viteškim idealima koje je, čini se, zaboravio svaki drugi vitez u zemlji. Pozajmljujući atome čestitosti od junaka poput Edarda Starka ili (dobre strane) Tiriona Lanistera, Martin je stvorio simpatičnu sliku „sedam stopa“ visokog viteza, vrsnog ratnika koji će često patiti od izliva naivne dobrote i lične nesigurnosti („Glup li si, Dankane!“, reći će skrušeno više no jednom), i koji će poput harizmatičnog malog sunca hodati prašnjavim putevima i poljima vešala Vesterosa.
Vitez sedam kraljevstava donosi privlačnog glavnog junaka za koga – konačno! – znate da zasigurno neće biti ubijen na sledećoj stranici, dopuštajući vam da se bez nervoze, u pauzi vađenja peska iz gaća, posvetite ovom dodatku „glavnoj liniji“ Martinovih tekstova. Na kraju, sam oblik ove knjige kao zbirke hronološki povezanih pripovedaka dozvoliće da na odmoru, možda, natenane pročitate samo prvu priču, ostavljajući vam čime da se zanimate i po povratku u hladovinu svoje sobe.
„Fragile Things”, Nil Gejman 
Fragile Things
Malo je formi koja pogoduje plažnom čitanju poput kratke priče. Pročitaš priču, pa ‘aj’ na kupanje, pročitaš sledeću, pa onda pauza za ručak, i tako redom. Nećete rizikovati da usled prikovanosti za knjigu tipa „’oće li se mladi konačno uzeti“ (da, ljubitelji Martina, ciljam na vas/nas) propustite sve ostalo što se dešava oko vas, a taman će imati šta da vam ispuni praznih sat vremena između dve morske aktivnosti.
Dakle, moja preporuka za ovo leto je zbirka pripovedaka Nila Gejmena, Fragile Things. Doduše, malo je starija (iz 2006.) i nije prevedena na srpski (niti je to u planu koliko sam upućena), ali predstavlja kolekciju sjajnih, uglavnom prethodno objavljenih priča, pripovedaka i pesama, koje su zajedno 2007. osvojile nagradu Locus za najbolju zbirku, a neke pojedinačno i druge nagrade.
Spektar tema i žanrova je jako širok i kreće se od lavkraftovskog horora, preko gotske priče do savremenog SF-a i sajberpanka, tako da ima ponečega za ljubitelje gotovo svake niše u okvirima SF/F/H supkulture. Gejmenovo majstorstvo vladanja kratkom formom dolazi do izražaja u svakom tekstu. Način na koji on, u kratkim crtama i bez previše reči, ali opet biranim jezikom, uspeva da oslika likove i situacije zadivljuje. Obično, međutim, ne uspeva da inicijalnu ideju razvije u širi zaplet, zato mu najviše i pogoduje kratka forma, što je primetno i u njegovim obimnijim delima, u kojima je radnja takođe izrazito epizodnog karaktera. Kao i uvek u njegovim delima, veoma je zastupljena intertekstualnost. Ima tu, kao što rekoh, i Šekspira, i Matriksa, i referenci na sopstvene tekstove, i svakojakih mitologija, urbanih i ruralnih legendi i bajki. Posebno preporučujem Lavkraft/Šerlok Holms krosover A Study in Emerald, dobitnicu Hugo nagrade za kratku priču za 2004. godinu.
„Svračje noge”, Kert Vonegat
Među knjigama koje nosim na odmor uvek se nađe bar jedna koju je napisao Kurt Vonegat. Njegova dela vredi pročitati i više puta, jer ponovna čitanja pružaju nove perspektive i otkrivaju nove slojeve, a to je jedna od stvari koju od dobre književnosti očekujem. Drago mi je što su poslednjih godina izdavači prepoznali potrebu da se dela ovog autora ponovo nađu na našem tržištu, u novim, savremenijim prevodima i izdanjima.
Cat’s Cradle
Prošle godine se u izdanju izdavačke kuće Paladin, u prevodu Gorana Skrobonje, pojavio roman „Svračje noge“, po mom mišljenju jedan od najboljih koje je Kurt Vonegat napisao. Ova knjiga postoji i u starijem izdanju, iz 1978. godine, pod naslovom „Kolevka za macu“, no Paladinovo izdanje preporučujem ne samo zbog kvalitetnijeg prevoda (počevši od samog naslova – Cat’s Cradle je igra koja se kod nas zove svračje noge) već i zbog toga što su u ranijem izdanju neke stvari bile iz ideoloških razloga izostavljene (ništa ključno za samu radnju, ali ipak – valjda želimo da delo dobijemo u onom obliku u kom ga je njegov tvorac zamislio).
Predmet Vonegatove satire u ovom romanu postaju nauka, religija, diktatorski režimi, lokalpatriotizam, shvtanje ljubavi, potencijal ljudske vrste da samu sebe uništi… Dakle, ovo je jedna od onih knjiga „o svemu“. Stil pripovedanja je brz, filmski, roman koji ima malo više od 200 strana sadrži 127 poglavlja, ili, bolje reći, scena. Ovde ćete naći jednu izmišljenu zemlju, izmišljeni jezik, izmišljenu religiju i jedan izmišljeni kraj sveta, a kroz njih su zapravo opisani apsurd i tragika ovog našeg, postojećeg sveta i ljudske vrste. Ali taj opis je zabavan i duhovit, i lišen suvišnog „filozofiranja“ i eksplicitnog iznošenja „velikih istina“, a sama priča zanimljiva i sa mnogo obrta. Ovo je knjiga koju ćete pročitati lako i brzo, ali je nećete tako lako i brzo zaboraviti.
„Groznica tame”, Karen Mari Moning
Ne znam kako većina, ali meni su bile potrebne godine da konačno naučim da klasici, kabaste knjige i dugoočekivani nastavci voljenih bestselera jednostavno nisu štivo za odmor i plažu. Tako, na primer, nećete ostaviti poslednja tri poglavlja „Mobi Dika“ za čitanje na obali jer vas nakon toga ni puškom niko ne bi naterao u vodu, niti ćete provesti cela dva dragocena dana letovanja u hladu, sa petim delom „Harija Potera“ u rukama, jer avaj, posle tri mučne godine – dokopali ste je se neposredno pred polazak na odmor.
Darkfever
Zato bih da preporučim nešto što se čita brzo i lako, nije opterećujuće, a beskrajno je zabavno – i namenjeno ženskoj publici. U pitanju je „Groznica tame“, debitantski roman mlade američke spisateljice Karen Mari Moning, objavljen u SAD 2006. godine, a kod nas 2013, u prevodu i izdanju IK Urban Reads. Roman prati dvadesetogodišnju šmizlu sa američkog juga koja putuje u sumorni i hladni Dablin kako bi pokušala da rasvetli tajanstvene okolnosti pod kojima je njena sestra tamo izgubila život. Ni ne sluteći šta je čeka, ona se odlučno i tvrdoglavo upušta u istraživanje i ubrzo saznaje da dablinsko podzemlje krije svet u kom stare keltske legende nisu samo legende – one su stvarne i prilično smrtonosne.
Tačka gledišta glavne junakinje, plavokose lepotice savršenog tena i uredno nalakiranih noktiju, postavlja se u žestok kontrast sa okruženjem u koje je zaplet romana dovodi. Roman je napisan luckastim, savremenim, ženskim slengom koji u svemu odudara od onoga o čemu se govori, i ove pojedinosti stvaraju jak komični efekat i čine ovu knjigu veoma duhovitom i zabavnom. Iako se ubraja u kategoriju young adult, „Groznicu tame“ bih preporučila svim mladim damama i gospođama koje planiraju da provedu nekoliko rasterećenih dana odmora uz štivo koje će ih opustiti, nasmejati i pomalo im zagolicati neke možda već zaboravljene devojačke fantazije.
„Pesme daleke Zemlje”, Artur Klark – Miloš Petrik, urednik
Pesme daleke Zemlje
Ovaj lagani romančić nema šta ne preporučuje: em kvazitropsko okruženje, em ljubavne zapetljancije, em srećan kraj. Evo o čemu se radi: ljudska vrsta se vekovima sprema na sopstvenu propast tako što seje smrznute embrione ljudi i drugih ključnih životinjskih vrsta po nastanjivim planetama. Na jednoj od njih, planeti Talasi, uglavnom pokrivenoj vodom, uspostavljena je kolonija, koja gubi kontakt sa maticom nakon nekoliko vekova. Kolonija je, međutim, opstala.
U orbitu planete stiže izbeglički brod Magelan, na putu za ledeni svet Sagan 2. Poslednje izbeglice sa uništene Zemlje, pošto se otkrave iz smrznutog stanja. otkrivaju da su Talašani živi i zdravi, i da kolonija funkcioniše. Umesto da tiho uzmu ono što im treba (led za udarni štit broda), oni odlučuju da zakomplikuju situaciju bespotrebno, i ostvaruju kontakt sa domorocima. Radnja se plete oko kulturnog šoka, budući da je Talasa letargično i utopijsko društvo, bez konflikta, novca, religije, monogamije, i rata, dok Zemljani nose sveže traume.
Naravno da, suočeni sa ovim rajem, pojedini kolonisti Sagana 2 ne žele da nastave putovanje. Srećom, tu je brodski filozof (!), pa čitalac ima odličnu priliku da istražuje Klarkove i sopstvene misli o društvu i racionalizmu, sve dok se ne desi, pa… nešto. Kako će se otkravljeni deo posade Magelana izboriti sa mogućom pobunom, kako će Talašani preživeti kontakt sa maticom, i kakvu će ulogu u svemu tome odigrati urođenički život Talase? Pročitajte pa vidite.
„October Daye”, Šonin Megvajer
Jedna od mojih osobina koja ide na ganglije ljubiteljima „pravog“ sf-a jeste da ću uzeti da čitam bilo šta, samo ako spada u žanr urban fantasy. Iz nekog razloga ne mogu da odolim kombinaciji savremenog gradskog života, detektivske priče i natprirodnih elementa. Još jedna dobra stvar sa urbanom fantastikom jeste što pisci uglavnom izbacuju serijale, pa ako vam se nešto svidi, evo vama svake godine još jednog dela, dok vam se ne smuči. A opet svaki deo je zasebna, samodovoljna priča i nema opasnosti od GRRM scenarija gde dvadeset godina grizete nokte jer je prethodna knjiga zavrsila cliffhangerom. Moj predlog za ovogodišnje izležavanje na pesku bi bio serijal October Daye spisateljice Šonin
Chimes At Midnight
Zasad ima osam knjiga, gde je prva „Chimes at Midnight“ (ne, ne postoji srpski prevod) i priča prati imenovanu Oktober (ili Tobi) koja je dete vile i čoveka i samim tim uljez kako u ljudskom, tako i vilinskom svetu. Uprkos tome na početku romana ona ima poprilično dobar život, brak i malu ćerku, kao i stabilnu poziciju na jednom od vilinskih dvorova. A onda je pretvore u šarana na 12 godina. Naravno, kad se vrati u svoj oblik otkrije da su je svet i svi u njemu odavno ostavili za sobom i mada joj je prva reakcija da se izoluje i padne u depresiju, uskoro biva uvučena nazad u natprirodna posla kad je u pomoć pozove stara vilinska pokroviteljka koja potom(naravno) završi mrtva. Uslediće formula koje se pridržavaju svi sledeći delovi serijala – zaplet zasnovan na nekoj misteriji/ubistvu/joj-šta-čemo-sad događaju, živopisni prikazi raznih vilinskih bića i karakondžula koje uglavnom, ali ne i uvek potiču iz keltskog folklora, spletke na nivou Bordžija (eto čuda, vilinski dvorovi su zmijarnici), trun romanse, simpatični likovi, vrcavi dijalozi i puno akcije (Tobi zamalo zgine bar jednom po knjizi). Ukratko, savršena zabavna literatura za opuštanje.
„Duma Key”, Stiven King – Nenad Pavlović, pisac i član redakcije
Sunčana plaža, sitan pesak i kristalno čisto more nisu tipičan setting za horor priču, ali je ipak moguće proizvesti jezivu atmosferu i u takvom okruženju ako je pisac vičan, pogotovo ako je taj pisac Stiven King. King je i inače dobra plažna literatura, a kada se radnja knjige dešava pretežno na plaži onda je to pun pogodak. Zvuči šašavo, ali sa svakom pročitanom stranicom je sve lakše zamisliti da talasi umesto školjki kotrljaju krhotine kostiju, i da negde tik iza horizonta leži zlokobni, avetinjski brod.
Duma Key
Građevinac Edgar Frimentl doživljava tešku nezgodu na poslu u kojoj gubi ruku i zadobija teške povrede glave. Od užasnih bolova i povrede mozga on postaje nestabilan i nasilan zbog čega ga napuštaju žena i ćerka. Ostavši sam, Edgar odlazi na usamljeno tropsko ostrvo po imenu Duma Ki u cilju rehabilitacije, gde se, na savet lekara, vraća svom starom hobiju, slikanju. Jednom prilikom crta brod koji se pomalja iz sutona, i taj motiv mu prerasta u opsesiju, a ubrzo zatim otkriva da njegovi crteži imaju potencijalno natprirodne osobine. U međuvremenu Edgar stiče prijatelja po imenu Džeroum Vajermen koji radi za vremešnu gospođu Elizabet Istlejk, vlasnicu polovine ostrva, od koje saznaje informacije o mračnoj prošlosti ostrva. Naravno, ispostavlja se da postoji veza između njegovih crteža i prošlosti, a i sadašnjosti, Duma Ki.
Iako je Stiven King poznat kao majstor horora, ono u čemu češće briljira su opisi običnog života. Deo o nesreći protagoniste je toliko realističan da ćete i sami osetiti njegov bol. Ovo nije čudo jer je King i sam prošao kroz sličnu situaciju kada ga je ’99. godine udario kamion. Najveći deo romana posvećen je Edgarovom životu na rajsko-mističnom ostrvu, njegovom slikanju i prijateljstvu sa Vajermenom. Toliko ćete se uživeti u njihovu tropsku idilu da ćete gotovo zaboraviti na misteriju, koja, ruku na srce, i nije previše interesantna. Implikacija horora je izuzetno efektivna, dok je sam rasplet jako slab, što je odlika većina novijih Kingovih knjiga.
Romani Stivena Kinga se piju kao voda, a „Duma Key” bi u tom poređenju bio bokal ledenog čaja sa dosta leda. Čim otvorite knjigu bivate usisani, i dok trepnete, već je sumrak, leđa su vam izgorela od sunca, plaža se zatvara, a svaka tačka na horizontu podseća na crna jedra…
Ceo opus Grejema Džojsa – Darko Tuševljaković, pisac i urednik u „Čarobnoj knjizi”
Magija života
Ne znam ko je smislio to čitanje na plaži, ali lepo nas je zeznuo… Kako god da okrenete knjigu, sunce vam ide u oči, znojite se toliko da se stranice kovrdžaju, od ulja i krema knjiga postane masna, od zvuka talasa vam se stalno spava i ne zapamtite ništa što ste pročitali. Hteli biste nešto lagano, ali onda to bude toliko lagano da ispari iz vas pre nego što se završi. Ponekad biste hteli i nešto teško, nešto za šta u toku godine niste imali vremena i snage (bilo je onih koji su pre godinu, dve preporučivali Andriće, Crnjanske i Sveto pismo), ali vremena i snage za to nemate ni na odmoru. Zato ću preporučiti nešto između. Nešto taman. I to ne jednu knjigu, nego pisca. Grejem Džojs.
Od tog britanskog fanstastičara možete praktično uzeti bilo šta, ali moj je predlog da počnete s tri poslednje. One možda nisu najbolje što je on za svog prekratkog života napisao (ako ćete to, onda The Facts of Life (prevedeno kao Magija života), The Tooth Fairy, The Limits of Enchantment, Dark Sister), ali je savršeno za odmor. The Silent Land će vas ohladiti svojim ledom i snegom i ljubavnim parom zarobljenim u lavini koja kao da je zbrisala ostatak ljudskog roda. Some Kind of Fairy Tale će vas razgaliti suptilnom magijom umetnutom u svakodnevicu britanskog malog grada, u svakodnevicu jedne obične porodice. A i odvešće vas na drugu stranu, tamo gde je magija svakodnevna pojava, dok vas The Year of the Ladybug, poslednje što je Džojs napisao, neće odvesti nikud, jer se dešava baš tamo gde se nalazite, u jednom letovalištu, jednog sudbonosnog leta…
Izvor: emitor.rs
